LIČNA PRIČA: Intervju za nedeljnik „Vršačka kula“

OD ĐAKA OSLOBOĐENOG FIZIČKOG VASPITANJA DO MAGISTRA SPORTA

Strahinja Nikolić posvetio se sportu. Mada, kako sam kaže, da mu je, kada je još bio dečak, neko rekao da će završiti Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, magistrirati i kasnije upisati doktorat, ne bi mu verovao. Ali, ako si uporan, ako jako želiš, u životu možeš sve da ostvariš. Strahinja je školski primer za to.

Jovanka Erski (novinar): Kakva sećanja nosite iz detinjstva?

Prof. MSc Strahinja Nikolić (asistent na Fakultetu za sport i turizam, Novi Sad):

Moje detinjstvo je bilo vrlo specifično. Rođen sam 23.12.1984. u Vršcu, kao apsolutno zdravo dete zdravih roditelja. Majka je bila vrhunski sportista, odbojkaški reprezentativac stare Jugoslavije (SFRJ), jedan od nosilaca Olimpijske baklje 1972. koja je prolazila kroz moj rodni grad ka Minhenu. Otac je bio profesor fizičke kulture, trener, slikar, napisao dve knjige. Prema tome, imao sam sve uslove da nasledim vrhunsku genetiku. I jesam.

Do svoje pete godina bio sam potpuno zdrav. Osim uobičajenih lekarskih pregleda nikad nisam odlazio lekaru. Međutim, u toj petoj godini nešto se desilo i razboleo sam se od astme – koju sam imao do sedamnaeste godine. I tako, od potpuno zdravog, hiperaktivnog deteta, postao sam neko ko je jedva mogao da se kreće i često ima napade gušenja, a u plućima mi je svirala „filharmonija“, doduše veoma raštimovana.

Do dana današnjeg nismo saznali šta je prouzrokovalo jedno takvo stanje, pošto nikakvih simptoma koje navode razne specijalističke klinike nisam imao, niti sam bio alergičan na bilo šta. Isto tako nikad nismo otkrili ni šta je dovelo do izlečenja. Iskren da budem, za vreme najjačih asmatičnih napada nisam mogao da hodam ni deset metara a da se skroz ne zadišem i poplavim u licu. Štaviše, u najtežim stanjima moj kapacitet pluća bio je toliko mali da nisam mogao ni sveću da ugasim. Sledstveno tome, u bolnici sam provodio mnogo vremena na raznim inhalacijama, injekcijama i infuzijama.

U osnovnoj školi, naravno, bio sam oslobođen fizičkog. Ništa nije tada izgledalo svetlo za mene. U to vreme moj otac je bio kondicioni trener tenisera pa me je često vodio (ili bolje reći nosio) sa sobom na stadion gde ih je trenirao, da bih bio na svežem vazduhu. Krug oko stadiona je 400 metara, i kada sam ga prvi put video pomislio sam da li postoji čovek koji može da istrči jedan „toliki“ krug. Začudio sam se kada je otac rekao sportistima da istrče 3-4 kruga da bi se „zagrejali“.

Da mi je tada neko rekao da ću završiti Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, magistrirati i kasnije upisati doktorat, trčati polumaratone (21 km), plivati kraul stilom 5 km bez pauze, podizati velike težine u teretani, trenirati odbojku i napisati dve knjige iz oblasti vežbanja i zdravlja, svakako bih mislio da se šali.

U osmom razredu bolest je počela da popušta i u meni se postepeno javljala želja da nešto treniram, i upisao sam se na šah. Pretpostavljam da ste se nasmejali. Šah, koji apsolutno nema nikakve veze sa kretanjem, osim kada treba da se ode do toaleta, pomogao mi je da razvijem takmičarski duh. U prvom srednje počeo sam da treniram stoni tenis, da bi se kasnije prebacio na odbojku.

Oko 17-te godine gotovo da više nije bilo nikakvih asmatičnih napada i to više od godinu dan. Međutim, jedno veče, niotkuda, osetio sam da polako počinje da me „steže“ u grudima. Bila je zima. Pomislio sam: „da li je moguće, bio sam siguranda sam izlečen“. Iskustvo od 12 godina sa ovakvim napadima govorilo mi je da ću za dva sata distai na „škrge“. Tako se i desilo, ali to nije sve. Moje stanje se toliko pogoršalo da slobodno mogu reći da asmatični napad takve jačine nikada nisam doživeo.

U to vreme još nismo imali auto pa smo pozvali hitnu pomoć. Dalje, te večeri, desiće se nešto čudesno što će me zauvek osloboditi teškog tereta ove bolesti (detaljno o tim događajima pišem u svojoj drugoj knjizi). Od tada do dana današnjeg nikada više nisam imao asmatični napad.

Kako sam bivao sve zdraviji počeo sam da otkrivam svoje fizičke sposobnosti. U početku mi je svaka fizička aktivnost jedva polazila za rukom. Budući da sam postajao sve sposobniji moji rezultati bavljenja sportom vremenaom su postajali sve bolji. Došao je i dan prijatnog iznenađenja. Gledajući se u ogledalo uočio sam, po prvi put, neznatne obrise svojih trbušnih mišića i prve oblike mišića na grudima, nogama i ramenima. Menjao sam se, i promenio! Kao da su „dobri“ geni bili potisnuti bolešću, a sad su se ponovo aktivirali. Iznenada, preda mnom se otvorio ceo jedan novi svet koji sam oduševljeno prigrlio.

Časovi fizičkog više nisu predstavljali bol i muku. Naprotiv, ispunjavali su me posebnom snagom. Na časovima i treninzima rešavao sam se stresa, a nakon svega, izgledao sam i osećao se mnogo bolje.

Celo moje detinjstvo je bilo brlo teško, ali upravo me je ta borba ojačala za sve buduće izazove na koje ću nailaziti. Takođe, trasiralo je moj put ka ostvarenju najbolje sopstvene verzije koja je još u porcesu izgradnje.

Gde ste sticali obrazovanje?

Završio sam OŠ Sterija i srednju Poljoprivrednu školu u Vršcu. Osnovne i postdiplomske studije završio sam na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu, a doktorske studije iz kineziologije upisao sam na Fakultetu za sport i turizam u Novom Sadu. Trenutno sam na završnoj (trećoj) godini.

Sklonost ka struci sam nasledio od oca koji je završio isti fakultet na istom mestu. Čak je većina njegovih profesora i meni predavala.

Moja lična „renesansa“ desila se upravo odlaskom na studije. Od jednog (ispod) prosečnog đaka postao sam jedan od najboljih studenata u svojoj generaciji. Od fizički inferiornog do fizički dominantnog. Od nekog ko nije knjigu pročitao do toga da čitam jednu knjigu nedeljno – oko 50-ak knjiga godišnje, ne računajući u to stručnu literaturu.

Mnogi moji prijatelji, kao i prijatelji mojih roditelja, često me pitaju kako sam uspeo da napravim tako drastičnu promenu. I svima uvek odgovaram na isti način: pronašao sam ono što volim i za šta imam smisla. Tajna je upravo u tome, da se čovek prvo pronađe a potom da uloži ogroman napor da se ostvari i razvije u svojoj profesiji.

Kako se razvija Vaša profesionalna karijera?

Razvoj profesionalne karijere ide zaista dobro. Na fakultetu u nastavno-dijagnostičnkom centru (sportskoj laboratoriji) sprovodimo različita merenja i ispitivanja koja obrađujemo u naučnim radovima i publikujemo u domaćim i stranim časopisima. To su, da tako kažem, standardne akademske aktivnosti – rad na projektima, naučnim radovima, istraživanjima u laboratoriji i tzv. terenskim istraživanjima, predavanja i vežbe za studente i sl.

Osim karijere naučnog radnika  i profesora na fakultetu, proširio sam svoju delatnost na pisanje naučno-popularnih knjiga o sportskom treningu, zdravlju, naprednoj ishrani i oporavku. Proučavajući stručnu i naučnu sportsku literaturu, kao i praktično baveći se sportskom naukom i treningom, primetio sam da ne postoji tip literature koji bi „premostio“ sportsku nauku i čoveka koji je van te struke. Kao što postoji literatura iz popularne istorije, psihologije, filozofije, nauke i sl. zašto ne bi postojala i iz sportske nauke, treninga, ishrane i oporavka, kada su trčanje, biciklizam, teretane i fitnes centri, kao i vežbanje bilo kog tipa toliko zastupljeno u današnjem savremenom svetu.

To me je navelo da pišem knjige popularnim jezikom, razumljivim za sve vežbače koji žele da saznaju naučne istine o svom telu i vežbanju. Uvek sam se čudio kako ljudi znaju sve relevantno da bi održavali npr. svoj automobil, mobilni telefon, računar i druge aparate i mašine, a da pri tome ništa ne znaju o sopstvenom telu. Ni od čega se sastoji, ni kako se održava, razvija, unapređuje, usavršava, hrani na ispravan način, oporavlja i odmara… Cilj mojih knjiga je upravo da upotpuni ove šupljine u znanju.

Pored pisanja knjiga vodim i svoj blog (100fit.blog) upravo na ove teme. Možete me pronaći i na instagramu (100fit_concept) gde često objavljujem korisne tekstove i preporučujem recepte i treninge.    

Do sada sam objavio dve naučno-popularne knjige – Savršeni trbušnjaci i jezgro tela i 100% FIT: Koncept elitnog fitnesa – trenutno radim i na trećoj knjizi.

Planovi za budućnost se sastoje od ciljeva koje težim da ostvarim. Imam kratkoročne i dugoročne planove. Ali kako je jedan Veliki pisac rekao: „Ne govorite ljudima svoje planove. Pokažite im“. Dela imaju jedinu vrednost. Svi mi pričamo više nego što je potrebno. Da delamo makar trećinu tog vremena gde bi nam kraj bio.

Šta je to lepo u Vašoj profesiji?

Na samom početku bavljena sportom mislio sam da moram samo da treniram i usavršavam tehniku, kondiciju i jačam mišiće. Upisavši Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja ubrzo sam shvatio da ozbiljno bavljenje sportom i fitnesom podrazumeva mnogo više: da je, pre svega, najvažnije poznavati sastav, strukturu i arhitekturu ljudskog tela i načine na koje ono funkcioniše; da je zaista važno razumeti načine na koje telo reaguje na ispravno, optimalno i pravilno usmereno vežbanje; da treba poznavati senzitivne periode u razvoju ljudskog organizma i kako razvijati ključne mišićne grupe bitne za konkretan sport ili sportsku granu; da ishrana i oporavak igraju u tome vrlo važnu ulogu.  

Čovek kao centralni deo moje struke najlepša je i najveća motivacija. Iako moja istraživanja nisu okončana, otkrića do kojih dolazim (preko eksperimentalnog i terenskog rada), o kojima pišem, na kojima zasnivam treninge svojih klijenata, predstavljaju celovit i logičan skup informacija i iskustava, sa težnjom za njihovim upotpunjavanjem i usavršavanjem. Za mene vrh jedne planine predstavlja tek podnožije druge a moje istraživanje čoveka – njegovih mogućnosti – proces je bez kraja.

Najveća sadisfakcije dolaze od prijatelja, studenata i vežbača, kada mi kažu da su napredovali zahvaljujući mojim savetima, preporukama i metodama treninga ili učenja. Zaista ništa nije toliko lepo nego pomoći drugom da se razvije i dostiže ispunjenje svojih potencijala. To me gura napred, to me drži na pravom putu, to čini moju struku blistavom.

Imate li neki hobi? Kako provodite slobodno vreme? Šta volite?

Hobi i moj posao/profesija toliko su intimno isprepleteni, povezani na nerazdeljive načine, da ne bih mogao da razdvojim jedno od drugog. Sve što profesionalno radim predstavlja uživanje na najvišem nivou. S druge strane, ako kažem da je npr. pisanje moj hobi, onda ne bih bio iskren jer na trenažnim programima koje sam patentirao u svojoj prvoj knjizi radim svoju doktorsku tezu tj. moj profesionalni status zavisi upravo od kvaliteta programa koje sam opisao u knjizi smatrajući to svojim hobijem. Slično je i sa vežbanjem i mojim drugim delatnostima.  

Koja je Vaša životna filozofija? Šta je najvažnije u životu?

U životu je najvažnija porodica. Bez mojih roditelja, Predraga i Slavice, nigde ne bih stigao. Njima dugujem sve. Kada su me se svi odricali, i to često, pogotovo u trenucima kada sam proživljavao bolest, oni su mi govorili da ću biti vrlo uspešak čovek, svoj na svome, trezven i pravičan, jak moralno, fizički i psihički. To se upravo ostvaruje.

Ovom prilikom im se javno zahvaljujem na bezrezervnoj ljubavi, podršci, podsticaju i strpljenju. Oni su ljudi koji se odriču svoje volje da bi drugima priredili radost, i zahvalan sam njihovim vrednim rukama koje su me svojim primerom naučile disciplini, vrednoći i čestitosti.

Vršačka kula, 27.03.2020.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s